Sa­ku­pljač i ri­zni­čar ep­skih vri­jed­no­sti i epa, Želj­ko Ču­ro­vić Li­san­ski ne­dav­no je ob­ja­vio knji­gu či­ji je na­slov „Gu­sle”. Ovaj svo­je­vr­sni zbor­nik plod je auto­ro­vih za­pi­sa o usme­nim pre­da­nje­i­ma o svo­jim pre­ci­ma, ko­je mu je ne­u­mor­no i vjer­no pre­no­sio otac Ra­doš. Stva­ra­ju­ći ovo dje­lo, autor je uvje­ren da se zvu­kom gu­sa­la pre­no­si du­bi­na vred­no­sne pro­šlo­sti srp­skog ro­da, na či­jim te­me­lji­ma tre­ba gra­di­ti mo­ral­ni ko­deks na­ci­je. Na po­čet­ku se, na­vo­di, pi­ta ko smo i šta smo, ot­kud do­la­zi­mo i ku­da ide­mo, a to pi­ta­nje na ko­je još ne­ma od­go­vo­ra vječ­no je po­sta­vlje­no pred Sr­bi­ma.
– Kroz še­sto­vje­kov­no vri­je­me mra­ka, usme­nim pre­da­njem, uz zvu­ke gu­sa­la, pra­vi­li smo na­rod­ni ep i u nje­mu na­la­zi­li spas. Kad smo se li­stom zbje­ža­li u pje­smu, u njoj se skra­si­li, is­pred se­be dr­že­ći gu­sle kao po­sled­nji be­dem od­bra­ne, i u pje­smi mo­le­ći Bo­ga da nas ne od­ri­ne, spa­sa­va­li se da op­sta­ne­mo, ne bi li se pre­po­zna­li kao na­rod. Dok god se ču­je pje­sma i zvuk gu­sa­la, po­sto­ji na­da da će nam sva­nu­ti, da će­mo iza­ći iz tmu­ša pa­kla u ko­ji smo uto­nu­li dav­no. I „Usta ra­ja ko iz ze­mlje tra­va”. Stvo­ri­še se Mi­ša­ri, Gra­ho­va, De­li­gra­di, Ku­ma­no­va, Sliv­ni­ce, Moj­ko­vac... raz­da­ni se i po­vra­ti ime Sr­bi­no­vo. Da ni­je po­sto­ja­la na­da, i vje­ra, ne bi svi­ta­lo 1804. go­di­ne. Tek se raz­da­ni­lo, mr­klo nam je ku­mo­u­bi­stvom. Ni­ti bi bi­lo zo­re 1916. go­di­ne ko­ju do­ne­se sjaj­na i ne­za­bo­rav­na ge­ne­ra­ci­ja Sr­ba sa So­lu­na do Mač­ko­vog ka­me­na i Gu­če­va. Ali nam mr­če ju­go­slo­ven­stvom, kao naj­ve­ćom pod­va­lom srp­skom ro­du. I sve to, i vi­še od to­ga, upam­ti­še na­še gu­sle – na­še pam­ti­še i sa­bor­ni­ce, i svo­jim pam­će­njem sa­ču­va­še ime Sr­bi­no­vo – is­ti­če Ču­ro­vić.
On na­gla­ša­va da nas je tri­de­set i vi­še go­di­na, na bes­pu­ti­ci, ob­je­zi­če­ne, raz­bi­je­ne, is­tr­ga­ne, ra­su­te na sve stra­ne, tra­žio Vuk Ka­ra­džić, a pri­je nje­ga, mno­go dav­no, gu­sla­ri su nas ču­va­li u pje­smi, ko­ju je Vuk spa­sio za­pi­som. Ne­ki Vuk nam je, ka­že, i da­nas po­tre­ban, da nam sa­ču­va pi­smo, a kroz pi­smo iden­ti­tet, „jer se sve vi­še obez­li­ču­je­mo u že­lji da po­sta­ne­mo ono što ni­kad ni­je­smo bi­li”.
– Gu­sle su nam po­sta­le za­pis i mo­li­tve­nik, uz ko­je smo tra­ži­li op­sta­nak pam­će­njem i opo­me­nom. Ne­be­ska li­tur­gi­ja vla­di­ke Ni­ko­la­ja, pri­ka­zu­je su­štu isti­nu o na­ma. „Ni­su Sr­bi ono što su bi­li, lo­ši­ji su ne­go pred Ko­so­vom”. Gu­sla­ri ra­do pje­va­ju vla­di­či­nu li­tur­gi­ju, opo­mi­nju­ći rod svoj, u na­di da će se po­pra­vi­ti. Sti­ho­vi de­spo­ta Ste­fa­na La­za­ra­vi­ća, ukle­sa­ni na ko­sov­skom spo­me­ni­ku, osta­će ure­za­ni u srp­skim du­ša­ma za sva vre­me­na. Ko­so­vo je srp­ska kr­šte­ni­ca. Krv srp­skih vi­te­zo­va pro­su­ta na sve­tom Ko­so­vu po­lju za vje­ru i slo­bo­du, pre­to­če­na je u Ko­sov­ski za­vjet. Pje­smom smo ču­va­li od za­bo­ra­va na­še za­slu­žne vla­da­re, od ko­jih su ne­ki po­sta­li sve­ci, ne­ki pje­sni­ci, a svi su te­ži­li da bu­du vi­te­zo­vi. Ne­ke pje­sma ni­je htje­la. A pje­sma ne­će ono­ga koji ne za­slu­žu­je da se po­me­ne – pri­mje­ću­je Ču­ro­vić.
On pod­sje­ća da su gu­sla­ri vje­ko­vi­ma kroz pje­smu ču­va­li Ko­sov­ski za­vjet, pje­va­ju­ći slo­bo­di, obra­ća­ju­ći se kroz pje­smu Bo­gu („Bo­že dra­gi, na sve­mu ti hva­la”). Ču­va­li su ne­što što je ne­vi­dlji­vo i neo­pi­plji­vo, ali što je du­bo­ko utka­no u sva­kog Sr­bi­na i kao ži­va tvar ti­nja­la je vje­ko­vi­ma u na­šim du­ša­ma. Srp­ski ne­pri­ja­te­lji su kroz vje­ko­ve go­ni­li gu­sla­re da ih ućut­ka­ju, jer su zna­li da gu­slar­ski pod­strek bu­di na­du u slo­bo­du.
– A pje­smu je te­ško za­u­sta­vi­ti. Ona pro­la­zi naj­tvr­đe be­de­me, kroz klju­ča­o­ni­ce i naj­tvr­đe zi­di­ne. Za­u­sta­vlja se ta­mo gdje na­đe uto­či­šte. Srp­ski ep je ne­za­u­sta­vljiv, oruž­je pro­tiv ko­ga se ne mo­že bo­ri­ti, ži­va tvar ko­ja ide od usta do usta. Sve na­bro­ja­no, gu­sle no­se u se­bi kroz vje­ko­ve. Za­to su srp­ske gu­sle za­slu­ži­le, da se u knji­gu sta­ve. Da o nji­ma pi­šu i pri­ča­ju naj­mu­dri­je gla­ve. Kad smo pre­sta­li knji­ge pi­sa­ti i iz njih či­ta­ti, zbje­ža­li smo se u za­kril­ne go­re, da bi­smo ču­va­li slo­bo­du i da bi­smo mo­gli gla­sno pri­ča­ti. Gla­snim raz­go­vo­rom do­stoj­nim čo­vje­ka ču­va­li smo je­zik. A on­da se raz­le­gao jek gu­sa­la, za­je­čao je go­rom i nad­ja­čao naš go­vor. Sto­pi­li smo glas u rav­ni jek gu­sa­la i na taj na­čin sa­ču­va­li se­be kroz vje­ko­ve. Gu­sle su nam bi­le pi­smo i knji­ga, raz­go­vor i pod­strek, ra­dost i tu­ga, opo­me­na i na­da­nje, sra­mo­ta, sla­va i vje­ra. Uz gu­sle smo do­pr­li do ne­ba i lju­di. U nji­ma smo no­si­li sve svo­je, ka­ko god se zva­lo. Sa nji­ma sto­plje­ni do­šli smo dov­de, da se u njih na­da­mo da će nam po­ka­za­ti čoj­ski put – po­ru­ču­je Ču­ro­vić, na­gla­ša­va­ju­ći da je sve što je pro­na­đe­no i re­če­no o gu­sla­ma sa­bra­no u ovoj knji­zi, za na­dah­nu­će či­ta­o­cu, a knji­ga je po­sve­će­na gu­sla­ma, ne­u­mr­lim srp­skim ju­na­ci­ma i srp­skim gu­sla­ri­ma ko­ji su ih pje­smom sla­vi­li.
Pre­o­sve­će­ni epi­skop ra­ško-pri­zren­ski go­spo­din Pa­vle u Pri­zre­nu gra­du, uoči La­za­re­ve su­bo­te, 1984. Lje­ta Go­spod­njeg, ka­da je na mol­bu lju­bi­te­lja gu­sa­la, dao bla­go­slov za for­mi­ra­nje Dru­štva „Car La­zar” i ku­mo­vao nje­go­vom ime­nu, što je pri­re­đi­va­ču po­slu­ži­lo umje­sto pred­go­vo­ra, o gu­sla­ma je ka­zao:
„Dra­ga dje­co, ču­vaj­te ovaj naj­ljep­ši srp­ski in­stru­ment. Mno­go smo du­žni gu­sla­ma ko­je su nas ču­va­le i oču­va­le sa pje­sma­ma uz zvu­ke sa ta­na­nim gu­da­lom. Ovaj in­stru­ment, ko­li­ko ra­do­sti, to­li­ko tu­ge i ža­lo­sti, ne tr­pi i ne vo­li sva­ko­ja­ke pje­sme. Sa pje­smom uz gu­sle bu­di­mo ono što u svo­joj osno­vi i je­smo: Na­rod Je­vro­si­me maj­ke, čoj­stva i ju­na­štva, na­rod pra­vič­no­sti i isti­no­lju­blja. Bor­ben na­rod, ali ne ra­to­bo­ran. Bra­ni­mo svo­je, ne že­li­mo tu­đe. Pje­vaj­te pje­sme isti­ne, po­štu­ju­ći isto­rij­ske či­nje­ni­ce, du­hov­nost i tra­di­ci­o­nal­ne vri­jed­no­sti na­ro­da na­šeg i ze­ma­lja na­ših. Isti­na ne­kog mo­že da za­bo­li, ali se isti­ne, gu­sle i pje­sme ko­je gu­sla­ri uz njih zbo­re, ne smi­ju sra­mi­ti. Laž, ru­ga­nje i grd­ne ri­je­či u pje­smi, ne pri­li­če gu­sla­ma. Za­to je va­ša oba­ve­za na­ro­či­to va­žna da ču­va­te dru­ge od gu­sa­la i pje­sa­ma uz njih. Va­ša mi­si­ja sa gu­sla­ma i pje­smom oso­bi­to je zna­čaj­na u ovim smut­nim vre­me­ni­ma. Vo­li­te svoj rod i dr­ža­vu. Ču­vaj­te se...”N.V.